Kada sam bio mali – Quan era un nano petit

Kada sam bio mali
Prevela Ikonija Dabižljević

Kada sam bio mali
zbog velike nedomice prilikom računanja
živeo sam nesrećno:
“Već znam da brojim do hiljadu!
Kada ću znati do poslednjeg broja?”

Razjasnili su mi nedoumice
jednostavnim rešenjem:
“I poslednji broj prati
Neki sledeći. Oduvek je tako:
uvek možeš dodati još jedan broj.”

Tada je beskonačnost
poprimila svoje obličje
broja na koji se stalno nadovezuje sledeći,
obličje krivine nakon krivine.

Sanja sam je obojenu,
kao pogled u daljinu,
mnogo daleku, mnogo sitnu,
mikoskopske veličine,
i tako je vladala u grudima
bespomoćnost pred beskrajem.

Mislim da mi je prilično pomoglo
što sam je smanjio
i učinio je čudesnom.
Tako mi više ona uopšte ne smeta:
prisutna je, zloslutna…

Beskonačnost skoro da se i ne primećuje.

*   *   *

Quan era un nano petit
Josep Pedrals

Quan era un nano petit
un gran dubte per fer comptes
em feia viure afligit:
“Ja sé comptar fins a mil!
Quan sabré fins l’últim nombre?”

Em van treure aquest neguit
amb un simple capitomba:
“L’últim nombre en du seguit
un altre. Sempre és així:
pots sumar-hi un altre nombre.”

Així fou com l’infinit
va començar a prendre forma
com un més enllà afegit,
la corba rere la corba.

Me’l somiava acolorit,
com una vista remota,
molt llunyà, molt esquifit,
de magnitud microscòpica,
per dominar dins el pit
la basarda de l’enorme.

Crec que em va fer molt profit
fer-ne escena fabulosa,
haver-me’l mig comprimit.
Així ja no em fa cap nosa:
és circumstant, pressentit…

L’infinit quasi ni es nota.

INFINIT

Anuncis

Els comentaris estan tancats.

  • Contacte:

    joseppedrals@hotmail.com
%d bloggers like this: